SAVRŠEN SPOJ HEMIJE I PRIRODE

NJEGOVO VELIČANSTVO PARFEM

Parfem je nešto što se pamti, što opija i inspiriše, ulazi u život osobe koja ga koristi i neretko postaje znak raspoznavanja i lični pečat. Parfem u trenutku vraća uspomene, spaja drage osobe i donosi mirise dalekih i egzotičnih krajeva, raspaljuje maštu i budi uspavane strasti.

Istorija upotrebe parfema je veoma duga, a u osnovi se krije težnja čoveka da se ulepšava, da prikrije neprijatan telesni miris i da uživa u blagodetima i lepom osećaju koje mirisne supstance izazivaju. Sama reč parfem potiče od latinskog per fumus, što u prevodu znači preko dima ili isparenja, što ukazuje na glavnu karakteristiku ovog proizvoda sačinjenog od različitih isparljivih komponenti. Egipćani su za naziv parfema koristili reči koje u prevodu znače miris bogova, što slikovito opisuje koliki uticaj parfem ima na ljudsku psihu.

U antičkom periodu parfemi su se dobijali isključivo od prirodnih sirovina, biljaka, smola, drvenastih materija i biljnih ulja koje su spravljali privilegovani pojedinci – najčešće egipatski sveštenici i koristili ih u ritualne svrhe, za privlačenje milosti bogova. Osim toga, bogati su se parfemisali mirišljavim uljima, koristili su šminku i zanimljivo je da postoje dokazi da je to imalo i zaštitnu ulogu jer neke od biljaka koje su koristili imaju antibakterijsko dejstvo, dok su biljna ulja bila zaslužna za negu i zaštitu kože od isušivanja i štetnih efekata sunca.

Prvi parfimer, tj. čovek koji se profesionalno bavio kreiranjem i proizvodnjom parfema, bio je Taputi iz Mesopotamije, koji se pominje na tablicama koje potiču iz 2000. godine p.n.e. Najstarija fabrika parfema pronađena je 2004. godine na Kipru, a potiče iz perioda pre 4.000 godina i zauzima čak 4.000 m2 što ukazuje na to da je postojala ozbiljna proizvodnja parfema većeg kapaciteta.

Egipatski uticaj je bio važan za dalji razvoj parfema, koji su nastavili stari Grci i Rimljani, inače veliki ljubitelji parfema pa su ih upotrebljavali više puta dnevno, a neretko su parfemisali i životinje, predmete, prostorije itd. Nakon pada Rimskog carstva, proizvodnja parfema se pomera na Orijent i smatra se da je čuveni persijski filozof i naučnik Avicena prvi izolovao ulje ruže destilacijom vodenom parom, što će kasnije postati jedna od rutinskih metoda za dobijanje etarskih ulja iz biljaka i voća.

U 13. veku fokus na kreiranje parfema i proizvodnju ponovo je u Evropi – Francuskoj, Italiji i Engleskoj. Luj XIV se smatra kraljem parfema jer je obilato koristio parfeme i ostale mirisne proizvode na svom dvoru. Latice ruža u kozjem mleku bile su privilegija najrenomiranijih posetilaca njegovog dvorca i uopšte je sve bilo parfemisano – prostorije, odeća, posteljina, zidovi itd. Negde u tom periodu oblast na jugu Francuske postaje centar evropske proizvodnje parfema i do dan-danas se grad Gras na Azurnoj obali smatra svetskom prestonicom parfema. U celoj toj oblasti uzgajaju se retke biljne vrste koje se koriste u parfemskoj industriji, a nadaleko čuveni francuski parfemi su najtraženiji na svetu.

Revolucija u industrijskoj proizvodnji parfema počinje upotrebom sintetskih molekula krajem 19. veka. Prvi sintetski sastojak parfema bio je nitrobezen, sintetisan iz azotne kiseline i benzena, a dobijen je miris badema. Zatim je sintetisan veštački miris vanile i ljubičice, pa citronelol – sintetski alkohol čiji miris podseća na ružu. Danas postoje na hiljade sintetskih molekula za kreiranje parfema koji se kombinuju sa nezamenjivim skupocenim etarskim uljima.

ŠTA SE SVE NALAZI U  SASTAVU PARFEMA

Sirovi prirodni materijali koji se koriste za dobijanje etarskih ulja u sastavu parfema su: cvetovi, trave, voće, začini, lišće, kora drveća, korenje, balzami i smole, gume i sekreti životinja. Pored toga, potrebni su i sintetski sastojci, alkoholi, derivati nafte, ugalj itd. Ponekad nije moguće izolovati etarsko ulje iz cveta ili specifičan miris potiče od komponenti koje nisu uljane (biljka ne stvara etarsko ulje), pa se upotrebom hemijskih jedinjenja stvara miris najsličniji prirodnom. Sintetski mirisi mogu biti i originalni, tj. potpuno nove mirisne note koje ne postoje u prirodi.

Sastojci životinjskog porekla, kao na primer mošus (sekret žlezda mošusnog jelena), poznati fiksator u proizvodnji parfema koji produžava postojanost parfema i ima karakterističan miris, nekada se koristio intenzivno dok se danas gotovo isključivo koristi njegova sintetska zamena. Među fiksatore spadaju i neke smole, katrani, mahovine, ugalj i, naravno, sintetske materije. Dakle, sastojci koji se dobijaju iz životinja se najčešće danas ne koriste iz etičkih razloga, već gotovo ekskluzivno njihove sintetske zamene.

Alkohol i voda u različitom udelu su obavezni sastojci finalnog prozvoda jer se osnovna parfemska kompozicija ne može nanositi direktno na kožu. Gotova parfemska osnova koju kreiraju parfimeri može sadržati na stotine sastojaka, a u zavisnosti od udela tri osnove komponente: parfemskog ulja, alkohola i vode, dobijeni finalni proizvod biće toaletna voda (eau de toilette), kolonjska voda (eau de cologne) ili parfemska voda (eau de parfum).

PROIZVODNJA PARFEMA –  OSNOVNI KORACI

1. SAKUPLJANJE I IZBOR SASTOJAKA

Prirodne sirovine se uzgajaju i dopremaju sa raznih krajeva sveta u fabrike parfema, a istovremeno se u laboratoriji sintetišu razna sintetska aromatična jedinjenja, što sve zavisi od želja glavnih parfimera i vizije o novom parfemu. Neke sirovine se ekstrahuju na licu mesta, a druge transportuju u fabrike.

2. EKSTRAKCIJA etarskih ulja iz biljaka i voća postiže se nekom od pogodnih metoda: destilacija vodenom parom, ekstrakcija rastvaračima, anfleraž, maceracija i ceđenje.

Destilacija vodenom parom se izvodi tako što se para propušta kroz biljni materijal u kazanu, pri čemu se etarsko ulje pretvara u gas. Gas se sprovodi kroz sistem cevi, pri čemu se hladi i prelazi u tečno stanje. Ovako se izoluju ulja eukaliptusa, nane, cimeta, anisa itd.

Ekstrakcija rastvaračima se izvodi tako što se biljni materijal stavlja u rotirajuće posude i onda se kroz to propuštaju heksan ili etanol (nekada se koristio etar). Metoda je pogodna za cvetove osetljive na zagrevanje. Na ovaj način se dobijaju konkre ili rezinoid (voskasti mirisni sadržaj cvetova).

Ekstrakcija superkritičnim CO2 je nova metoda koja prodrazumeva da se biljna sirovina ekstrahuje ugljen-dioksidom pod pritiskom koji razara delove biljke, a nakon pada pritiska CO2 isparava i etarsko ulje ostaje bez primesa. Na ovaj način dobijaju se CO2-apsoluti, ali je postupak skup i to povećava i cenu proizvoda.

Anfleraž je najstarija tehnika za izolovanje etarskog ulja iz cvetova ruža, jasmina, pomorandžinog cveta itd. Može da se praktikuje sa zagrevanjem ili bez zagrevanja a izvodi se tako što se latice cveća postavljaju na četvrtaste drvene ramove premazane masnom podlogom sa obe strane koji ostaju uronjeni u 30 do 40 poslaganih ramova određeno vreme da podloga upije etarsko ulje. Proizvod dobijen na ovaj način naziva se pomada. Ovo je skup i zametan postupak, ali se i dalje koristi u Grasu, svetskoj prestonici parfema.

Maceracija se izvodi tako što se cvetovi potapaju u biljno ulje ili rastopljenu mast uz zagrevanje, pri čemu vreme potapanja i količina cvetova koji se potapaju naizmenično u jednoj podlozi zavise od vrste etarskog ulja koje se ekstrahuje. Na ovaj način se dobija etarsko ulje ruže, ljubičice, zumbula, karanfilića...

Ceđenje ulja je takođe stara tehnika, a svodi se na mehaničko ili ručno ceđenje ulja iz kore citrusa. Na ovaj način se dobija ulje lepše arome nego destilacijom kore limuna.

Sirovine koje se dobijaju ovim ekstracionim postupcima (rezionoid, konkre, pomada) se dalje tretiraju koncentrovanim etanolom i na taj način nastaje apsolut – osnovna sirovina za izradu kvalitetnih parfema.

2. KREIRANJE PARFEMA je posao glavnog parfimera, a može da traje jako dugo i da uključuje na stotine jedinjenja. Kada se konačno dobije željena mešavina etarskih ulja i sintetskih komponenti, ostavlja se da odleži nekoliko meseci ili čak nekoliko godina. Nakon tog perioda parfimer ponovo testira miris i ako je sve u redu, može da se dalje razblažuje i kreira finalni proizvod dodatkom etanola i vode.

GLAVNE NOTE PARFEMA

Za lakši izbor parfema pri kupovini i u kreiranju ličnog opisa najviše se koriste sledeći termini:

GORNJE NOTE (engl. Top notes, franc. Notes de tête) – ono što prvo osetimo nakon što prsnemo parfem, a zapravo su u pitanju sastojci koji najbrže ispare. Ovde se često ističu citrusne arome, sveži mirisi. Pošto jako utiču na prvi utisak koji parfem ostavlja, utiču i na prodaju.

SREDNJE NOTE (engl. Middle or heart notes, franc. Notes de coeur) sačinjene su od srednjeisparljivih sastojaka koji čine srž parfema, tj. ono što je najkarakterističnije i tu su obično dominantni mirisi aromatičnog i egzotičnog cveća, kao što su ruža, jasmin, ljiljan, tuberoza...). One takođe dobijaju na jačini s vremenom, menjaju se i usklađuju sa ostalim notama.

DONJE NOTE (engl. Base notes, franc. Notes de fond) su ono što daje dugotrajnost parfemu, a čine je jake, duboke note mošusa, kedra, sandalovine, mahovine itd. One se osete nekih 30 minuta nakon nanošenja parfema i jačaju sa vremenom.

Koliko pažnje se poklanja kombinovanju ovih nota, svedoči i to da su trenutno aktuelna naučna istraživanja koja pokušavaju da utvrde na koji način molekuli mirisa utiču na raspoloženje ljudi i fiziološke procese u našem organizmu. Nauka koja se ovim bavi je aromahologija (engl. aromachology), a naziv je zapravo skraćenica od aroma i physio-psychology. Neke kozmetičke kompanije finansiraju ta istraživanja, a dobijene rezultate koriste za pažljivo kreiranje novih mirisa da bi aktivno uticali na čovekovo raspoloženje i zdravlje.