50+

Radost i seta seoskog turizma

Jelena i Dušan zajedno su otkako su se pre pet godina upoznali u lokalnom klubu penzionera. Uživaju u suncu i vole da plivaju, pa su zajednička leta provodili naizmenično na Jadranskom i Egejskom moru. Jelena je predlagala i seoski turizam, ali se Dušanu činilo da je to bio tek kurtoazni ustupak njegovom seoskom poreklu. O tome Jelena zna tek toliko da Dušan potiče iz severne Šumadije, gde je proveo najranije detinjstvo. Mnogo više od toga ne zna ni sam jer rano je ostao bez roditelja, pa ga je podigla i školovala tetka u Beogradu, u kome je sticajem okolnosti i rođen. U selu je ostalo nekoliko daljih rođaka, koji su u međuvremenu poumirali, a seosko imanje Dušanovih roditelja preuzeli su njihovi naslednici koje nikada nije ni upoznao.

Prošlog leta ipak su posredstvom turističke agencije otputovali na selo. Sa željom da ga iznenadi, Jelena je sama sve organizovala, spakovala prtljag i odvezla ih do seoskog domaćinstva u kome su proveli dve nezaboravne nedelje. Ambijent je bio bajkovit, a domaćini srdačni, prostodušni i topli ljudi koje su ubrzo oboje iskreno zavoleli. 
Smestili su ih u prijatnu, rustičnu sobu zastrtu ćilimima. Mirisalo je na bosiljak i uštirkanu posteljinu. Noći su kroz otvorene prozore donosile svežinu i zvuke seoskog dvorišta. Posle okrepljujućeg doručka, prepodneva su provodili u obližnjoj šumi. Pokušavali su da prepoznaju vrstu stabala i raskošnog rastinja kraj kojih ih je vodila šumska staza. Brali su divlje voće i osluškivali plahovite ptice. Ubrzo su otkrili senoviti potok u kome su se belasale hitre ribe. Jednom prilikom videli su srnu na osunčanom proplanku. 
Ovo dvoje sredovečnih ljudi koji su u životu mnogo videli i doživeli ne pamte da im je neki prizor izmamio toliko nežnosti i topline. Na prilazu šumi, na poljima i seoskim putevima sretali su ljude koji su ih toplo pozdravljali, uz par reči iskrene dobrodošlice, pa su osećali da su gosti čitavog sela. Na ručak su stizali ošamućeni od svežine vazduha, dugog hodanja i čarobnih prizora. 
Još prvog dana domaćicu su zamolili da priprema laganije obroke. Ona je to protumačila tako da na stolu uvek bude svega i svačega: laganih čorbica od povrća, ali i gustih mesnih supa, pita od domaćeg sira 
i raznolikog bilja, zatim kuvanog i pečenog mesa uz makar tri različite salate, domaćih kolača, voćnog sladoleda… Posle takvog obroka rado su sa domaćinima odlazili u polje ili u baštu da makar malo pomognu njima, ali i vlastitoj probavi. Čak su, uz pomoć domaćice, pripremili nešto zimnice, koju su umesto suvenira poneli u Beograd da ih tokom dugih zimskih dana podseti na čarobno leto. 
Jelena je proletos predložila da i ovog leta odu kod svojih novih seoskih prijatelja, a Dušan se rado složio. Tim pre što ni za godinu dana niko nije proniknuo u njegovu tajnu. Naime, on je odmah prepoznao kuću i predele svog najranijeg detinjstva. Ljudi sa kojima se tako brzo i bez rezerve razumeo i zbližio zapravo su rođaci kojima je posle tetkine smrti posredstvom advokata ustupio imanje, vođen uverenjem da zemlja treba da pripada onome ko na njoj i od nje živi. Neće im ništa reći, da ih onako čestite i dobroćudne ne optereti svojim poklonom. Ne želi ni da Jelenin užitak u odmoru pomuti senka njegove davne porodične tragedije. Odlučio je da radost ostane zajednička, a da setu i tugu zadrži samo za sebe.