ODLAZAK U PENZIJU

SAM SVOJ LIFE COACH

Iako se u većini slučajeva željno iščekuje, odlazak u penziju zna da bude stresno, a ponekad i traumatično iskustvo. Zato se u bogatijim društvima budući penzioneri za tu veliku životnu prekretnicu blagovremeno pripreme, često uz stručnu podršku psihologa ili u poslednje vreme sve popularnijih životnih trenera.

I sama sam se pred penzionisanje dobrano preispitala, ali me je besparica poštedela modernih metoda, tako da sam se po principu ,,sam svoj trener” mahom oslonila na zdrav razum, ali i na nekoliko fundamentalnih zakona fizike i matematike.

Krenuću od matematike, koja mi je značajno pomogla da svoju životnu dob i penzionerski status ne samo prihvatim već i sa radošću prigrlim, jer kako god da svedem račune, ispada da sam na dobitku. Godine nam donose zrelost i konačno smo načisto s tim da su dva i dva tu negde oko četiri, jer ako mi ne cepidlačimo, neće ni život. Sa zrelošću dolazi i ispunjenje, jer smo priveli kraju sve ono krupno i važno što smo tokom života započinjali, a ako smo nešto i propustili, eto idealne prilike da to ispravimo. Uostalom, kako god da okrenemo, ukupan životni skor uvek je pravičan, jer život nam da upravo onoliko koliko smo mi pružili drugima. Pritom ne mislim na podaničko služenje svima i svakome u svoja četiri zida, za šta su mnoge žene ovog podneblja, pa i moje generacije, po svemu sudeći genetski predodređene. Ovde se misli na ljudskost i davanje u širem i poželjnijem smislu. Ako nam tu nešto ne štima, pa nam se čini da nas je život zakinuo, eto prilike za korekciju, ali po pomenutom principu „daš da bi dobio”. Pritom davanje drugima ne mora po svaku cenu da bude humanitarni poduhvat. Primera radi, još uvek zahvaljujući dobrom zdravlju i navici stečenoj u mladosti, odem tri puta godišnje da dam krv. Tom prilikom usledi blago, prijatno ispunjenje koje je uvek veće od „degažmana”. Usput proverim zdravlje, sretnem neke nove ljude dobre volje i uvek se iznova odužim za onih nekoliko jedinica krvi što sam ih svojevremeno primila prilikom operacije.

Sve u svemu, moja lična matematika trećeg doba uči me da se ne prepustim ispraznom dodavanju godina životu, već da planski i promišljeno ispunjen život dodajem godinama. Ali mudro i odmereno. U duhu preporuke starih filozofa „Upoznaj sebe i drži meru”. Jer ruku na srce, previše života u poznijim godinama, pored toga što je opasno po život, ume da bude neukusno.

ZABLUDE O MLADOSTI I ZRELOM DOBU

Pored matematike, o prednosti zrelog doba uverava me i zdrav razum, koji me je odavno oslobodio zablude da je to životno razdoblje troma i isprazna završnica koju mahom proćerdamo u sentimentalnim sećanjima na pustu mladost ili, još češće, u gorkom kajanju zbog propuštenih ili izostalih prilika. Upravo je obrnuto. Pred nama je podsticajna i dinamična deonica puna izazova i sjajnih mogućnosti. Nema delotvornijeg pokretača u životu od spoznaje da više nemamo beskrajno mnogo vremena za neke nama važne i drage ljude i stvari. Jer objektivno, kada ćemo ako nećemo danas započeti preporučenu knjigu, pogledati davno planirani film, pozvati najbolju drugaricu iz srednje škole ili obnoviti zanemareno kumstvo. Mladost je drugačija. Često lenja, inertna i bahata, ali i naivna u svojoj zabludi da je pred njom sve vreme ovog sveta, pa nehajno odlaže, prolongira, a na kraju i preskače mnoge lepe i važne stvari u životu.

Zrelo doba ujedno je i vreme kada konačno možemo mirne savesti da se okrenemo sebi i vlastitim potrebama jer smo sve oko sebe odavno zbrinuli, a za odlaganje ličnih zadovoljstava nemamo više ni vremena ni izgovora. 

Ne mora to da bude nešto krupno i skupo. Tek sitnice koje život znače. Za početak biste mogli ponekad da se istuširate poslednjim zalihama tople vode. Iako nikome od ukućana tog momenta ne treba ni voda ni kupatilo, uslediće kolektivni protest: „Pa dobro, kako si mogla tako nešto da nam uradiš? Zašto nisi pričekala pun bojler da i nama nešto pretekne. Pobogu, pa ti si penzionerka!” Nemojte se obeshrabriti nego uporno istrajte u sličnim diverzijama. Za izvesno vreme bićete sposobni za prave poduhvate. Na primer, da za porodičnim ručkom, umesto večite šije, iz pilećeg paprikaša u svoj tanjir zahvatite batak. Takođe je preporučljivo da tu i tamo sebi priuštite neki egzotični tretman koji podstiče samopouzdanje. Mogli biste da obrijete noge usred zime, iako su šanse da bi vam se u dogledno vreme moglo posrećiti minimalne, a pritom ste i savršeno zdravi, pa nema opasnosti od hitne hospitalizacije. Jednom rečju, uradili ste to samo za svoju dušu i oči.

MOJ GRAD MOJA DESTINACIJA

Što se fizike tiče, najpre sam samoj sebi priznala da ću u penziji konačno imati vremena da na pravi način uzvratim sili Zemljine teže, koja damama u izvesnim godinama većinu ženskih atributa neumoljivo privlači u pogrešnom smeru. Idealno rešenje bilo bi hodanje na rukama, jer tako biste najefikasnije vratile na pravo mesto obraze, grudi, podvaljak i zadnjicu. Kako to nije moguće na duže staze, manji broj žena pribegava hirurgiji, druge se oslanjaju na kozmetiku i likru, dok najmudrije pošteno priznaju da je najbolji mider onaj od mišića. Fizika nas, naime, uči da efekte gravitacije možemo savladati samo tako što ćemo uložiti rad srazmeran sili Zemljine teže. Ako ne može da se hoda na rukama, onda mora duže i žustrije na nogama. Zato sam u svoju dnevnu rutinu, pored jutarnje gimnastike, uvela i redovno polučasovno žustro hodanje. Pored doprinosa fizičkom zdravlju i izgledu, ove aktivnosti efektno pročiste dušu i probude iskonsku životnu radost. Ko ne veruje neka proba, ali ne jedanput, dvaput, već svakodnevno, makar mesec dana u kontinuitetu. Nisu neophodne skupe teretane ni plaćeni termini u sportskim centrima. Posao će sasvim solidno odraditi i dobra stara gimnastika u vlastitoj režiji. Što se hodanja tiče, ako nam ne prija da besciljno landramo usput–nisput, uvedimo pravilo da se na bliže relacije odreknemo auta ili gradskog prevoza.

U poslednje vreme hodanje kombinujem sa svojim projektom „Moj grad moja destinacija”. Zasniva se na činjenici da sam, poput mnogih sugrađana, obišla brojne belosvetske prestonice, a pritom propustila bajkovite predele, istorijske lokalitete i kulturne sadržaje u sopstvenom gradu. Testirajte sebe na ovu temu i iskreno priznajte kada ste poslednji put i da li ste uopšte ikada bili u Botaničkoj bašti ili na Velikom ratnom ostrvu? Da li ste videli bar neko od dvanaestak beogradskih jezera, i da li ste uopšte čuli da još neko postoji osim onog na Adi? Kada ste poslednji put bili u muzeju ili galeriji? Promislimo o tome umesto što lamentiramo nad šarolikim ponudama turističkih agencija i svojim skromnim penzijskim čekom.

Uostalom, ako smo do sada išta naučili, onda je to činjenica da su sve istinski važne stvari u životu zapravo besplatne.