MILICA TOMIĆ

Milica Tomić je nažalost u našim istorijskim spisima ostala u senci svog oca Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, a svojim radom je bila rame uz rame sa njima. Delila je sudbinu mnogih žena svog vremena koje su mnogo radile, a ostale zaboravljene.

Milica Tomić rođena je u Novom Sadu. Ime je dobila po još jednoj značajnoj ženi naše istorije, Milici Stojadinović Srpkinji, prvoj našoj pesnikinji. U Novom Sadu se školovala, a usavršavala se u Pešti i Beču. Govorila je nemački i mađarski, što je bilo normalno za školovanje u tadašnjoj monarhiji, a govorla je i francuski i engleski.

Od rane mladosti Milica je ušla u politički i javni život. U 20-toj godini postaje očeva najbliža saradnica. Miletić tada drugi put robija u Austrougarskom zatvoru, a Milica preuzima kompletnu njegovu prepisku sa političkim istomišljenicima i saradnicima. Uz to objavljuje svoje prve političke članke u “Zastavi”.

Milica je bila vrlo aktivna u svom društveno – političkom angažmanu, a poseban segment njene aktivnosti je bio usmeren ka feminističkom pokretu. Organizovala je žensku čitaonicu “Posestrime”, gde su članice tokom zimskog perioda išle po Vojvodini i držale predavanja, čitale delove odabranih tekstova, ali imale i zabni deo programa. “Posestrime” su bila i humanitarna organizacija koja je skupljala pare za siromašne, a i sahranjivala one koji nisu imali sredstava za to. Milica je radila na emancipaciji žena i govorila da samo emancipovana i obrazovana žena može da napreduje. Sarađivala je i sa nekim od najbitnijih feminstkinja svog vremena, među kojima je Rozika Švimer.

Jedan od velikih presedan u prvim decenijama 20. veka je što je Milica bila glavna urednica časopisa “Žena” koji se bavio vrlo ozbiljnim temam i koji se bavio emancipacijom, obrazovanjem i opismenjavanjem žena. Teme su uvek bile aktuelne. Pisalo se o pravima i skupovima žena po Evropi i SAD-u. Izveštavalo se o Srpkinjama koje su se školovale po fakultetima van Srbije. Ukazivali su na loš matrijalni položaj žena, kao i na loše higijenske uslove u kojima žene na selu žive.

Milica je svojim aktivizmom što političkim, što feminističkim obeležila istoriju ovog pokreta u Evropi. U jednoj od svojih akcija zajedno sa Julkom Ilić uspela je da skupi 30.000 ženskih glasova koji se protive da se mađarski jezik uvede kao obavezan u sve škole u Ugarskoj. Milica je zajedno uz Savku Tomić bila jedan od glavnih boraca u akciji da se ženama koje žive u Ugarskoj, a ako su navršile 24 godine i državljanke su najmanje šest godina dodeli pravo glasa.

Na kraju Prvog svetskog rata kad vojska Kraljevine Srbije ulazi u Vojvodinu bez borbe, Srpski narodni odbor je sazvao Skupštinu Srba, Bunjevaca i svih Slovena. Zahvaljujući Miličinoj borbi za ženski glas, ovoj skupštini koja je donela istorijsku odluku o pripajanju Banata, Bačke i Baranje, Kraljevini Srbiji svoj glas je dalo sedam žena. Uz Milicu Tomić, tu su bile Mara Jovanović iz Pančeva, Katica Rajčić, Taza Manojlović, Manda Sudarević, Mara Malagurski i Olga Stanković, sve iz Subotice. Ovo je bio istorijski dan u svakom pogledu. Tek nekoliko decenija kasnije žene na ovim prostorima su postale potpuno ravnopravne.

Miličin privatni život je bio stalno pod lupom javosti. Bila je udata za srpskog političara i publicistu Jašu Tomića. Novosadska čaršija je govorila da je to brak iz obostranog koristoljublja kada je Jaša preuzeo uredničku palicu “Zastave” od Milice. Takođe su bili uvučeni u politički skandal sa liberalom Mišom Dimitrijevićem koji je kulminirao kad je podmetnuto ljubavno pismo koje Milica napisala pre poznanstva sa Jašom Tomićem. Skandal se završio tragično kada je Jaša Tomić nožem ubio Mišu Dimitrijevića na železničkoj stanici u Novom Sadu. U odbranu Jaše Tomića organizovan je masovni protest Novosađanki koje je predvodila Amalija Stratimirovic. Milica je sve vrema bila uz svog supruga koji je proveo šest godina u zatvoru.

Posle smrti Jaše Tomića, Milica se povukla iz javnog života. Umrla je zaboravljena u Beogradu 1944. Prema rečima savremenika sahrana je bila mala, a govor je održao nepoznati govornik. Kao i uvek na ne baš dostojan način opraštamo se od žena koje su nas zadužile. Tek u poslednje vreme ispravljamo nepravdu. Postavljene su spomen ploče na kuće u Novom Sadu gde je Milica živela, a i jedna ulica u njenom rodnom gradu je dobila ime po njoj.