ODRAZ, LET I ULAZAK U VODU

Malo je onih koji se, kao deca za vreme dugih letnjih meseci tokom raspusta, nisu našli pred izazovom zvanim „prozivke”. Igra se sastoji u tome da jedan igrač zadaje skok u vodu, a drugi, prozvani po imenu od strane prethodnika, treba da ga izvedu na isti način. Tako su nastali skokovi zvani „bomba”, „mečka”, „daska”, „iglica”, „prelom”, „lasta”, „salto”, „raznoška” i mnogi drugi bezimeni i teško izvodljivi, koji su se često završavali veoma bolnim sudarom sa vodenom površinom. Ipak, skokovi u vodu nisu samo zabava, već i olimpijski sport.

Iako se skokovi u vodu spominju i u vekovima pre nove ere, kao sport se prvi put pominju u 18. veku. Skokovi u vodu su se razvili iz gimnastike, tako što su nemački i skandinavski gimnastičari počeli da uvežbavaju akrobatske elemente iznad vode. Prva knjiga o ovom sportu objavljena je 1843. godine u Nemačkoj, a prva pravila prihvaćena su 1891. Skokovi u vodu su olimpijski sport još od 1904. godine. Tokom dugog niza godina, postali su jedan od najzanimljivijih i najposećenijih olimpijskih sportova.

SKOKOVI

Dve su osnovne olimpijske discipline skokova u vodu: skokovi sa odskočne daske i skokovi sa tornja. Skokovi sa odskočne daske izvode se sa elastične daske koja prilikom odraza daje dodatni impuls skakaču, čime se postiže viši i energičniji skok. Skokovi sa daske se izvode sa visina od jednog do tri metra od vodene površine. Toranj je čvrsto, najčešće betonsko, odskočište, na visini od pet do 10 metara iznad vodene površine.

Skokovi u vodu su sport u kojem je cilj skakača da što efektnije, uz prezentaciju akrobatskih gimnastičkih elemenata tokom skoka, skoči u vodu s platforme. Takmičenja se izvode u muškoj i ženskoj konkurenciji. Na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. uvedena je i disciplina sinhronizovanih skokova, gde dva takmičara iz iste ekipe izvode istovremeno identičan skok, te se osim težine elemenata i kvaliteta izvođenja ocenjuje i sinhronizovanost oba skoka.

Skokovi se dele u različite grupe, a osnovne su: skokovi prema napred, skokovi prema nazad, uzvratni skokovi, povratni skokovi, skokovi s vijcima i skokovi iz stoja. Takmičari izvode unapred dogovoreni broj skokova, kod muških između šest i 11, dok kod devojaka između pet i 10 skokova. Skakač unapred mora prijaviti vrstu skoka koji će izvesti, a svaki skok ima unapred određen faktor težine. Taj se faktor određuje na osnovu težine i broja elemenata koji se izvode, na primer vrsta početnog stava, broj okreta i vijaka, način ulaska u vodu itd. Skokove ocenjuju sudije na sledeći način: za svaku fazu skoka sudija ima na raspolaganju po tri boda (odraz, let, ulazak u vodu) i još jedan dodatni bod za ukupan utisak i korekciju. Tada se taj zbir množi s faktorom težine skoka. Rezultati za sve skokove se sabiraju, i pobednik je onaj skakač ili skakačica koji ima najveći konačan zbir.

Takmičenje se izvodi na strogo propisanim skakalištima, na kojima mora biti osim odgovarajućeg tornja i bazen propisanih dimenzija od kojih je posebno važna dubina vode.

PREDISPOZICIJE I POČETAK TRENINGA

Postoje izvesne predispozicije za bavljenje ovim sportom, kao što su dobra koordinacija, fleksibilnost, estetika pokreta, snaga, snalažljivost i naravno izvesna doza hrabrosti. Redovnim treniranjem dolazi do razvijanja ovih sposobnosti kod skakača. Optimalno vreme za početak bavljenja ovim sportom kod dece je u predškolskom uzrastu, odnosno čim dete nauči da pliva. U tom dobu deca već imaju razvijenu koordinaciju, a još uvek nemaju razvijen osećaj straha od visine, tako da postepenim podizanjem visine skoka i istovremeno usavršavanjem tehnike, uz stručno vođenje treninga, bavljenje ovim sportom postaje zabavna i bezbedna aktivnost.

Osim stroge olimpijske forme skokova u vodu skokovi se izvode na gotovo svim prirodnim i veštačkim kupalištima kao vid zabave. Posebno su atraktivni skokovi s visokih stena i litica, najčešće na moru.

KAKO SE VEŽBANJEM PRIPREMITI ZA SKOK?

Ovaj sport zahteva veliku tehničku, fizičku, ali i mentalnu pripremu. Kondicione pripreme obuhvataju svakodnevno trčanje na kraćim deonicama, sprintove koji razvijaju eksplozivnost, kao i naporan rad u teretani koji obuhvata specifičan trenažni postupak rada na snazi i izdržljivosti uz očuvanje fleksibilnosti za skokove u vodu, pa trening treba da obuhvata vežbe za celo telo.

OPASNOSTI PRI SKOKU

Važno je reći da su skokovi u vodu, posebno s većih visina, relativno opasna aktivnost i preporučljivo je da ih izvode samo spremni i iskusni skakači. Potencijalna opasnost od pogrešnog ulaska u vodu može dovesti do ozbiljnih, pa čak i fatalnih povreda. Udarac u vodu prilikom skoka s veće visine može dovesti do ozbiljnih povreda, gubitka svesti i utapanja. Takođe je opasno skakati na nepoznatom terenu, gde nije proverena dubina vode, ili nije osiguran dovoljan prostor u vodi za bezbedan skok.

EKSTREMNI SPORT

Postoje i takmičenja u skokovima u vodu sa stena i platformi od preko 20 metara! „Cliff dive” je jedan od najekstremnijih sportova danas u svetu. U pitanju su skokovi u vodu sa velikih visina od 20 do 28 metara, i veoma su slični olimpijskim skokovima.

Koreni Cliff Dive-a su na Havajima. Godine 1770. Kahekili, poglavica četiri ostrva, od svojih je ratnika tražio da dokažu svoju hrabrost sledeći njegov primer „lele kawa” što bi u prevodu značilo „skakanje sa visoke litice na noge u vodu bez pljuska”. Skakači izvode višestruke rotacije i vratolomije u vazduhu. Skoro svi elementi koje koriste skakači u vodu na Olimpijadi, primenjuju se i ovde, s tom razlikom da su ovde visine i do tri puta veće.

Kao i kod olimpijskih skokova veoma je važno da se svi elementi izvedu „tečno”, a naročito je bitan dobar ulazak u vodu, bezbedan i bez previše pljuskanja. Na svetu ima oko 30 ljudi koji se bave ovakvim skokovima i to su uglavnom bivši olimpijci. Pošto su u pitanju vrhunski sportisti male su razlike u kvalitetu i samo sitnice utiču na pobedu.