PREVAZILAŽENJE ŠTETNIH OBRAZACA

Svima nama su poznati saveti o zdravijem, pozitivnijem ili kvalitetnijem načinu života: pravilno se hranite, bavite se fizičkom aktivnošću, izbegavajte stresne situacije, družite se sa ljudima koji su pozitivni, budite otvoreni u komunikaciji i razmišljajte pozitivno u teškim situacijama. Jednostavno, vodite računa o tome da živite u komfornom okruženju i budete zadovoljni sobom, i fizički i psihički.

Sve ove preporuke su tačne i dobre. Ali, kako da ih primenimo kada ne možemo da se oslobodimo ponašanja koja nas remete u promenama, udaljavaju nas od postavljenih ciljeva ili nas koče, pa imamo utisak da tapkamo u mestu?

Često kod sebe prepoznajemo neke modele ponašanja koji nam ne donose mnogo dobrog, ali ih se uporno pridržavamo. Tek kada oni postanu smetnja ili, bolje rečeno, kada nas remete u napredovanju i dolaženju do željenih ciljeva, javlja se želja da nešto preduzmemo i promenimo.

Iako smo se do tada pravdali da su ta ponašanja deo našeg karaktera ili ličnosti, postajemo svesni da moramo da ih promenimo. Ovo saznanje je odlično, ali je retko lako ostvarivo. Gotovo uvek se javljaju neke prepreke koje remete lakoću promena. Međutim, prepreke uvek postoje, bilo da su u nama ili u našoj okolini, ali to ne znači da treba da odustanemo. Navešćemo vam nekoliko razloga koji su u nama zbog kojih se javlja otpor prema napuštanju starih obrazaca ponašanja i postizanja ličnih promena.

Sekundarna dobit

Ma koliko nas neko ponašanje držalo u zastoju i ograničavalo u napredovanju, treba imati u vidu da je to ponašanje, kao i svako drugo, motivisano nekim našim zadovoljstvom ili korišću. Svako ponašanje se ispoljava i učvršćuje samo ukoliko donosi neko zadovoljstvo.

Zadovoljstva mogu biti različita, ali su u osnovi emotivna. Isto tako, i ponašanja koja nas drže u zastoju postoje jer nam pružaju neku korist. Nesvesno nam donose zadovoljstvo, iako svesno znamo da nisu dobra za nas. Paradoksalno zvuči, ali je tako. Ponekad postoje da bismo izbegli neko neprijatno osećanje (strah, osećaj krivice), a ponekad da bismo dobili na važnosti i povećali osećaj sigurnosti. Iako smo svesni da nam štete, nesvesno od tih ponašanja imamo neku emotivnu dobit.

U psihoterapiji se ta dobit naziva sekundarna dobit. Ljudi često razmišljaju samo o tome kako neko ponašanje da promene, a malo se bave pitanjem šta nas stvarno motiviše da održavamo to ponašanje. Osvešćivanjem motiva određenog štetnog ponašanja dolazimo do toga da otklanjamo otpor ili prepreku ka njegovoj promeni. Kada vidimo koja je sekundarna dobit određenog ponašanja, onda možemo svesno da radimo na promeni.

Međutim, otkrivanje sekundarne dobiti nije automatski rešenje za promenu. To je samo uvid u motiv našeg ponašanja, odnosno zašto nešto radimo. Onaj teži deo tek sledi, a to je kako zameniti obrazac koji nam šteti ili nas drži u statusu nepromenjenosti.

 

Zona komfora

Nedostatak hrabrosti da se napusti zona komfora često je razlog za odlaganje promena ili za ostajanje pri onim ponašanjima koja nam razvojno nisu korisna. Svaka promena nosi neizvesnost, ulazak u nešto nepoznato i nesigurno. Niko ne voli nesigurnost, jer da je tako, ne bi svi težili ka postizanju sigurnosti.

Zona komfora je poznata i utabana staza po kojoj se krećemo i u kojoj se osećamo sigurno. Promena traži izlazak iz postojeće zone komfora. Da bi se osoba promenila, neophodno je da se izloži novim okolnostima. Potrebno je da testira svoja ponašanja u novim situacijama, uspostavlja nove obrasce funkcionisanja i toleriše frustraciju. Osećanje straha da možda nećemo uspeti jer nam okolnosti nisu poznate često prati promenu.

Međutim, to ne bi trebalo da bude razlog za naše odustajanje od pomeranja ličnih granica. Hrabrost da se iskorači u nepoznato je neophodna ako želimo da se menjamo. To ne znači da strah potiskujemo ili da se pravimo da ga nema, već ga prepoznajemo i prihvatamo kao sastavni deo promene na koju smo se odlučili. Rečenica ,,osećam da se bojim, ali to me neće sprečiti da učinim šta želim” može biti korisna da se krene napred.

Uvežbavanje novih oblika ponašanja i više truda

Lična promena ili promena ponašanja zahteva vreme i ulaganje energije. Promena je proces, a ne događaj. Nekada nam nešto uspe iz prvog puta, nešto ne, ali ako želimo to da zadržimo, trebalo bi da ponavljamo ono što nam donosi dobro.

Postepeno uvođenje novog ponašanja u naš spektar funkcionisanja smanjuje osećaj neprijatnosti zbog promena kojim težimo, ali i smanjuje frustraciju koja se javlja sa početničkim greškama. Odustajanje nakon greške ili gubitak volje vraća nas u zonu komfora, ali nas isto tako drži daleko od željenog cilja.

Ambivalencija kao prepreka

Osećanje ambivalencije je česta prepreka u promenama. Osećamo u isto vreme da volimo i ne volimo to što ćemo se promeniti. Imamo razloge i za napuštanje određenog ponašanja ili načina funkcionisanja, i razloge protiv toga. Nekada se, u želji da sebi olakšamo, priklonimo jednoj strani ambivalencije. Zažmurimo na puteve koji traže naše veće angažovanje, donose neizvesnost i odricanje od nečega što poznajemo, i vraćamo se u poznato.

Ponekad zbog ambivalentnih osećanja nikako da donesemo odluku da počnemo sa promenom jer se pridržavamo dobro poznatog principa nerazmišljanja, a ponekad se pitamo i šta nam je sve to trebalo.

Ambivalencija je često razlog opiranja promeni, te bi bilo dobro da pre početka bilo koje promene dobro raščistimo sa razlozima za i protiv promene. Tako ćemo biti sigurniji šta nam sve dobrog može doneti promena, od pomeranja ličnih granica do toga šta sve gubimo u tom procesu.