RAZVOJNI POREMEĆAJ KUKA KOD DECE

U razvojnom poremećaju kuka (ranije se koristio izraz „urođeno iščašenje kuka“), zglobna čašica u karličnoj kosti je plitka i nedovoljno razvijena, postoji labavost zglobne kapsule i pratećih ligamenata. Zbog toga glava butne kosti ne može pravilno da se smesti u svoje ležište, pa promeni položaj i nađe se delimično ili potpuno izvan čašice.

Šta je uzrok razvojnog poremećaja kuka?

Nije dovoljno poznato šta je odlučujući uzrok za nastanak ovog poremećaja. Glavni faktori rizika su:

- nasleđe (postojanje istih ili sličnih anomalija u porodici)

- mala količina plodove vode

- karlični položaj deteta u materici u poslednja tri meseca trudnoće

- karlični porođaj

- blizanačka trudnoća

- postojanje udruženih anomalija stopala ili vrata (torticolis)

Kada pedijatar posumnja da postoji razvojni poremećaj kuka?

Prvi pregled kukova obavlja se još u porodilištu. Ovaj pregled se obavezno započinje pažljivim i ciljanim razgovorom sa majkom o toku trudnoće, porođaju i naslednim bolestima u porodici oba roditelja. Kliničkim pregledom se traži asimetrija zglobova, kožnih brazdi na butinama, otežano širenje butina iz kuka od unutra ka spolja (ograničena abdukcija), nestabilnost ili labavost kuka. Pedijatar obavezno izvodi i posebne probe za nestabilnost ili labavost kukova (Barlovljev, Ortolanijev i Palmenov znak). Ukoliko postoji bar jedan klinički znak, uz pozitivne faktore rizika, najbolje je da se još u porodilištu obavi prvi ultrazvučni pregled kukova.

Značaj ultrazvučnog pregleda kukova

Ultrazvuk kukova je jednostavna metoda kojom se otkriva razvijenost karlične čašice i položaj glave butne kosti u njoj. Postao je deo rutinske dijagnostike, za dete je neškodljiv i može se ponavljati u cilju kontrole. Pregled je dostupan u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, jer je veliki broj pedijatara edukovan za ultrazvučnu dijagnostiku, tako da se skrining na razvojni poremećaj kuka obavi kod najvećeg broja dece do trećeg meseca života. Bez obzira na uredan ultrazvučni nalaz, obavezan je i klinički pregled kukova pri svakom sistematskom pregledu u savetovalištu. Svaka promena u pokretljivosti kukova, previše „labavi“ ili „zategnuti“ kukovi, zahtevaju kontrolni ultrazvuk i/ili konsultaciju ortopeda.

Široko povijanje – da ili ne?

U svetu, a sve više i kod nas, podeljena su mišljenja da li je široki povoj prevaziđen. Pre uvođenja ovog načina povijanja u našu pedijatrijsku praksu, primenjivalo se tzv. „kifla“ povijanje. Beba se povijala čvrsto sa ispruženim nogama i rukama uz telo.

Istovremeno je zapaženo da se u nerazvijenom svetu deca nose sa slobodno raširenim nogama, na kuku ili leđima majke, a da se razvojni poremećaj kuka javlja u zanemarljivom broju. Kod širokog povijanja, umetnute pelene između nogu drže glavu butne kosti tako da pravilno naleže u udubljenje u karličnoj kosti. Ne savetuje se prerano stavljanje deteta u šetalicu, niti „cupkanje“ na ispruženim nogama, do uzrasta kada se dete spontano ne uspravi i stoji uz pridržavanje. Široki povoj nije metod lečenja – to je preventivna mera da se kukovi pravilno razvijaju dok se ultrazvučnim pregledom ne isključi poremećaj razvoja kukova. Ovakvo povijanje nije obavezno (što pokazuje medicinska praksa drugih zemalja), ali će sigurno stvoriti optimalne uslove za pravilan razvoj. Kod nas, široki povoj se praktikuje obično do ultra-zvučnog pregleda u trećem mesecu života.

Lečenje

S obzirom na to da se radi o dinamično-evolutivnoj anomaliji, neophodna je rana dijagnostika i rano započeta terapija. Dijagnozu treba postaviti najkasnije do trećeg meseca života. Cilj lečenja je uspostavljanje i održavanje pravilnog međusobnog položaja čašice kuka i glave butne kosti. To je uslov da bi se zglob pravilno razvio. Posle ultrazvučnog pregleda na kome se potvrdi postojanje anomalija u razvoju kuka, dete se upućuje ortopedu koji se odlučuje za metod daljeg lečenja. Najčešće se koristi posebno pomagalo – Pavlikovi remenčići.

Kukovi su fiksirani u raširenom položaju nožica. Na svakoj sledećoj kontroli kaiševi se otpuštaju i prilagođavaju rastu deteta uz istovremenu ultrazvučnu kontrolu. U težim slučajevima koristi se i gipsana imobilizacija, a kod starije dece moguće je i operativno lečenje.