SOMBOR

Sombor, grad zelenila, prema jednoj verziji, za svoje predivno drveće u centru grada može da zahvali gradonačelniku između dva svetska rata kome su lekari preporučili da zbog bolesti pluća što više vremena provodi u prirodi, pa je on posegnuo u gradsku kasu i pretvorio grad u park.

Po drugoj verziji, drveće su na glavnom somborskom trgu posadili vozači fijakera da bi za njega vezivali konje, jer je vožnja fijakerom bila važan deo života ovog prelepog grada koji se smestio na dnu basena nekadašnjeg Panonskog mora, sa istoka omeđen Telečkom visijom, sa zapada Dunavom, na severu Mađarskom, a na jugu otvoren prema unutrašnjosti Srbije.

Danas fijakera ima malo i preko godine služe da se turisti užive kako se nekad živelo „u tem Somboru”, kako glasi legendarna pesma čuvenog Somborca Zvonka Bogdana. Međutim, na Markovdan ovaj romantični prevoz vraća se u punom sjaju, kada je u Somboru Dužionica, završni bunjevački žetveni običaj na poljima, sveopšta zemljoradnička svečanost, a u gradu se slavi paganski bog plodnosti, jer imati hleba oduvek je značilo život za celu porodicu tokom godine.

DUŽIONICA

Dužionica je inače termin koji koriste Somborci za tu svečanost, ali treba reći da postoje i drugi nazivi, poput: dužijansa, dožencija, doženjancija, dožinjancija i slično. Ovi termini su se koristili u Promini, Sinjskoj krajini, Liki, a do danas su se zadržali u regijama gde „žita rodi više, te ima i veliki žetvi”. Somborski hroničari kažu da ni sami Bunjevci nisu imali isto mišljenje kako zvati ovaj običaj, pa tako Subotičani kažu dužijansa, a Somborci dužionica.

Međutim, ono što je bitno reći jeste da Dužionica nije samo završna javna svečanost  žetvenih radova, već da je to lep običaj sa svakog salaša, gde se „svudak slavio završetak zdravo teškog žetelačkog rada”. Na Markovo se porodično išlo u njivu gde se žito blagosiljalo, drugim rečima, Sveti Marko bio je svetac, kada su u poljoprivrednim krajevima motike i plugovi mirovali, a „čeljad, uglavnom ona mlađa, išla u varoš di su se u podnevnoj šetnji prikazivale nove aljine”.

Prvu javnu proslavu Dužionice započeli su 1922. godine članovi „Bunjevačkog kola”, a posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas i HKUD „Vladimir Nazor”, dok je obnovljeno „Bunjevačko kolo” nastavilo tradiciju početkom ovog veka. Dužionica se od 1940. slavi na Veliku Gospojinu, ali običaj pletenja krune od žita datira od 1928. Povorka bi krenula izvan grada, a kada bi se svi iskupili, išlo bi se „za varoš”. Na čelu su bili konjanici, od 20 do 200, pa žitom ukrašena kola i fijakeri u kojima bi sedeli bandaš i bandašica sa ispletenom krunom i vencem. Posle blagoslova krune i klasja, devojke u bunjevačkim narodnim nošnjama dele prisutnima klasje.

SLAMARKE

Sve su nam to ispričali Antun Petrović i Ksenija Vuković iz somborskog udruženja „Bunjevačko kolo”, koji su nam pokazali i impresivne radove od slame koji se izrađuju u njihovoj sekciji slamarki. Žene i devojke iz udruženja prenose stari umetnički nauk pravljenja slika od slame na nove generacije, kao i najrazličitijih ukrasa, perlica, prstenja, narukvica, minđuša, cvetova, venčića, ali i slamenih šešira koji su štitili žeteoce od sunca u vreme žetve. Vredne ruke somborskih slamarki (ime koje su žene same sebi nadenule) pronele su svojim umetničkim radovima od slame slike bačkih salaša, pejzaže ravnice i običaje, sve u zlatnim nijansama pšenice.

„Prvo se od cele slame seckaju stabljike”, objašnjava Ksenija Vuković i kaže „da se slama kvasi vodom da omekša, pa se onda razreže po sredini i ispegla, a tek onda plete”. Sve to traži beskrajno strpljenje i veštinu kakvu su nekad imale devojke dok su čuvale ovce i plele ukrase od slame. Slamarke slike obično skiciraju na papiru, pa onda započinju dugotrajan rad koji nekad traje nedeljama i mesecima.

SLAMA KAO ZLATO

Početkom 20. veka kosidba se obavljala srpom ili kosirom, a žito slagalo u snopove. Posle se snoplje ređalo u krug, a na sredini kruga je bio zaboden kolac za koji je bio vezan konj. Konj je kopitama gazio po snoplju, žito je ostalo na zemlji, a odozgo se sklanjala slama.

Slama, kao materijal za umetnički izraz, koristi se od sredine prošlog veka. Nepromenljiva poput zlata, ona ne dobija patinu i ne bledi. Vredne Bunjevke je precizno slažu, uklapaju, savijaju, kroje, prošivaju, vezu, pletu, tkaju i fiksiraju na jednoj ili nekoliko ravni i kreiraju blistave kolaže, mozaike, intarzije, reljefe. Motivi su mahom iz života, često bajkoviti, metaforični, poetični, maštoviti, lični i uvek nadahnuti životnom energijom, sa snažnim unutrašnjim pečatom.

Pulsiranje života dato je kroz prizore klasja, hleba, sunca, konja, petlova, roda, bunara, đerma, žetelaca, konjanika, pralja, salaša, suncokreta… Slamom se mogu dočarati i najsuptilnije teme i osećanja, njome se postiže rustičnost i autentičnost.

Inače, slamarsku sekciju je u „Bunjevačkom kolu” osnovao i predvodio 2004. godine Stipan Budimčević iz Lemeša. Svoje izuzetnu veštinu i ogroman entuzijazam za izradu rukotvorina od slame Budimirović je preneo na skoro 50 polaznica, od kojih su neke u godinama koje su dolazile dobijale nagrade i priznanja, poput naše sagovornice Ksenije Vuković. Od pre osam godina udruženje „Bunjevačko kolo” organizuje, pored likovne, i slamarsku koloniju, koja je postala poznata među ljubiteljima te umetnosti.

„Onaj ko se napije somborske vode, taj se vrati”, kaže nam na rastanku Antun Petrović, predsednik Nadzornog odbora „Bunjevačkog kola” i koordinator u umetničkom studiju. Somborski umetnik Danijel Persić, koji na dečjim slikarskim radionicama sa svojim mladim saradnicima izvodi prava kreativna čudesa, rekao je ono što smo svi osećali: „Energija stvaranja oseća se u prostorijama 'Bunjevačkog kola'! Čak i tad kad svi odemo svojim kućama. Ta energija je uvek prisutna i uvek čeka svoje umetnike”.