STARI ZANATI SU UVEK U MODI

ŽENSKA RADNA SEKCIJA Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke postoji preko deset godina i obično dva puta godišnje organizuje prodajnu izložbu radova radi prikupljanja sredstava za rad Milosrdne sekcije ili Crkvene kuhinje. Ova radna sekcija neguje i čuva od zaborava stare zanate, vez, šivenje, odnosno obučava zainteresovane žene i devojke. Dvadesetak devojaka i žena se sastaju svakog četvrtka od 18 do 20 časova, u Francuskoj ulici broj 31 u Beogradu, gde smo ih i posetili 18. juna na njihovoj prodajnoj izložbi. Izložba se za Vidovdan preselila u konak Crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Košutnjaku, gde je i završena početkom jula.

Umeće, rad i ljubav žena iz sekcije iznedrili su predivne ćilime, jastuke, nakit, ali i moderne igračke za decu, prekrivače, kecelje, uverivši nas da stari zanati ne moraju da izađu iz mode, već da se uz pomoć mašte, volje i truda mogu naći u predmetima koji čine našu svakodnevicu. S obzirom na to da se radi o zahtevnim tehnikama i višečasovnom predanom radu, ovi predmeti su proizvod svojevrsne inspiracije. Ove vredne žene ih najčešće posvećuju svojim najmilijima ili inspiraciju pronalaze u pravoslavnoj veri, bogatoj srpskoj istoriji, ali i u sećanju na svoje bake i majke, koje su ih satima učile ovim ženskim veštinama.

Tokom godina veliki broj naših sugrađanki je u Ženskoj radnoj sekciji sticalo ili prenosilo znanja iz različitih tehnika veza, štrikanja, heklanja, pačvorka i drugih ručnih radova. Na izložbi su predstavljeni radovi urađeni u tehnikama pačvorka, poentlesa i veza, kao i ručno rađen nakit.

Pačvork ili šivenje krpicama je tehnika izrade različitih predmeta, najčešće prekrivača za krevete, kod koje se različiti komadi tkanine ušivaju u celinu. Najnoviji prekrivač rađen ovom tehnikom sačinjen је od 1.585 delova, ima pirotsku šaru i predstavlja „uspeo spoj strane tehnike i prepoznatljive srpske šare”, kako je to rekao zamenik sekretara VDS-a đakon Branislav Jocić prilikom otvaranja izložbe.

Poentles je vrlo zahtevna tehnika ručnog rada koja je spoj heklanja i vezenja. Na podlozi od svile po nacrtanoj šemi ručno se zašivaju isheklane trake, dok se praznine između traka popunjavaju vezom. Tom tehnikom na ručno izrađenim jastucima od svile izvedeni su motivi sa rozeta naših srednjovekovnih manastira Dečana, Žiče, Studenice, a prema nacrtima Aleksandra Deroka.

Na drugoj grupi svilenih jastuka motivi sa rozeta rađeni su vezom zlatnim koncem. Vezenje je nekada bilo sastavni deo obrazovanja žena dok se danas smatra starim zanatom.

Na izložbi je bio zastupljen i program za decu – prekrivači i jastuci sa motivima iz priča za decu, kao i maštovite igračke od svile.

Naša sagovornica gospođa Anika Marković već 14 godina je na čelu Ženske radne sekcije i odgovarala je na naša brojna pitanja proistekla iz snažnog utiska koji su na nas ostavile predivne rukotvorine koje smo imali prilike da vidimo na izložbi.

Bavite se ručnim radom – šivenjem i pačvorkom preko trideset godina. Kakvi su bili Vaši počeci i kako je tekao put Vašeg profesionalnog usavršavanja?

Kao i mnoge bitne stvari u životu, moje otkriće starih zanata i usavršavanje u tom smislu su se dogodili spontano. Devedesetih godina sam radila kao novinar i urednik ženskih časopisa koji su se bavili praktičnim stvarima za žene – „Praktična žena”, „Ženski svet”, „Praktika” i „Portal”. To je bio povod da otkrijem svet ručnog rada i malo pomalo sve što je trebalo prikazati čitateljkama ja sam sama izrađivala, pisala o načinu izrade, izmišljala nove načine, koristila nove materijale itd. Ubrzo sam utvrdila i lični ritual, vreme koje je bilo rezervisano samo za mene, pa sam gotovo svako veče nakon posla, kad završim obaveze oko kuće i dece, počela da provodim vreme uz šivenje, pačvork i ručni rad. Osim što me je to opuštalo i bilo ventil nakon dana punih obaveza, otvorio mi se sasvim novi svet beskrajnih mogućnosti i kombinacija koje je trebalo isprobati i usavršiti.

Možete li nam reći nešto više o samom pačvorku, kakva je to tehnika i od kada postoji u svetu i kod nas?

Pačvork je tehnika šivenja ili, kako neki kažu, slikanja krpicama. Iako većina misli da je to američka tehnika, zapravo su je Englezi preneli u Ameriku i pačvork је bio veoma popularan u Evropi još u 16. i 17. veku. Devojke su se godinama spremale za udaju, vezle, šile, tkale i pokazivale na taj način svoju kreativnost, vrednoću, predanost. Danas, osim u Americi, veoma je popularan u Skandinaviji, gde postoji preko 2.000 pačvork klubova, u Švedskoj, recimo, postoji muzej koji čuva radove iz 16–17. veka, u Japanu je isto veoma popularan. Kod nas sam ja sigurno među prvima počela da istražujem i primenjujem tehniku pačvorka, a već 14 godina preko Ženske sekcije delim svoje znanje s onima koje to interesuje.

Ono što je mene privuklo pačvorku i navelo me da se toliko dugo bavim time jeste ta ideja reciklaže, dakle vi koristite i uklapate na svoj način razne komade tkanine i kreirate svoje šare, možete čuvati godinama neke ostatke tkanine koji će postati deo veće celine i zablistati u novom ruhu. A sve je počelo kada su mi deca bila mala, pa je stalno nešto trebalo produžiti, proširiti, zakrpiti, a da sve to izgleda lepo i zanimljivo. Još kada se na to dodaju vesele boje, nema dosade i rutine. To je sigurno i razlog toga što i druge žene toliko vole ovu tehniku, a i kroz vekove je u periodima krize bilo važno da se stvari recikliraju. Tako da možemo reći da je pačvork način razmišljanja koji nam poručuje: Iskoristi ponovo!

Kako ste uspeli da pačvork prilagodite za rad sa svilom – najplemenitijim i najzahtevnijim materijalom?

Tačno je da se u pačvorku uglavnom koriste pamučni materijali, ali ja sam želela da uklopim tu tehniku sa svilom zato što je ona najlepši i najplemenitiji materijal. Takođe, za razliku od američke tehnike, gde se prvo rade blokovi koji se sklapaju u celinu koja formira neku zadatu šaru, ja koristim tehniku red po red, poput tkanja, što zahteva još veću preciznost jer samo mala odstupanja u redovima mogu da poremete šemu i da ceo rad poremete. Zašto sam baš to izabrala, ne znam ni sama. Verujem da je u pitanju borba sa samom sobom i želja da se savlada i ono što je nemoguće.

Moj najnoviji rad koji je prikazan na ovoj izložbi je svileni prekrivač izrađen od 1.585 delova, inspirisan pirotskom šarom iz 1954. godine. Rađen je od 100% prirodne svile, tehnikom red po red, punjenje je od lio vate i nakon mašinske izrade kompletnog lica i naličja, pristupa se ručnom prošivanju kroz sva tri sloja prekrivača (tzv. kiltovanje). Na ovaj način se dobija kvalitetan unikatan prekrivač za sva vremena i istina je da su potrebni meseci da se ovaj ručni rad završi. Stoga ne čudi što su ovu tehniku najviše koristile žene koje se spremaju za udaju ili pripremaju poklon za neku prigodnu priliku, dajući lični pečat tom delu, istovremeno prenoseći svoje lepe želje onima kojima je poklon namenjen.

Od kada ste na čelu Ženske radne sekcije i kako je došlo do toga da se angažujete na očuvanju starih zanata? Kako se postaje član sekcije i da li ima dovoljno zainteresovanih žena?

Na čelu ove sekcije sam oko 14 godina, i to je prosto došlo spontano jer sam nakon dugogodišnjeg rada poželela da prenesem nekome svoja iskustva i znanje, pa sam se obratila našoj crkvi. Preduslov za pristup našoj sekciji jeste to da je osoba član naše crkve, da ima želju i interesovanje za stare zanate koje ste mogli da vidite i na ovoj izložbi. Svake godine krećemo s obukom i radom od oktobra, a završavamo Vidovdanskom izložbom naredne godine. Naravno, sve je besplatno i na dobrovoljnoj bazi, polaznice dobijaju literaturu, obuku i sve što je potrebno, a nadamo se i većem interesovanju u budućnosti.

Na izložbi smo imali priliku da vidimo i Vaš unikatni nakit od srebra i poludragog kamenja, a pored toga, nedavno ste počeli da izrađujete prekrivače za decu, jastuke i vesele dečje igračke od prirodnih materijala, pamuka i svile. Kako sve to postižete i kakvi su Vam planovi za budućnost?

Izradom nakita se bavim takođe preko deset godina i moram da priznam da sam i u tom smislu bila prilično samouka, ali je i tu bila presudna ljubav prema sitnom radu. Danas je sve puno lakše zahvaljujući internetu. Sada kada razmislim, ceo život sam nešto istraživala i radila, šila i pravila ono što mi je bilo interesantno ili što je bilo potrebno za moje najmilije ili za čitateljke ženskih časopisa u kojima sam radila. Akademiju, nažalost, nisam završila jer sam prekasno otkrila svoj pravi poziv, ali sam sebi to nadoknadila kroz konstantno usavršavanje i razne tehnike koje danas koristim.

Najnovije na čemu radim je dečji program, jer sam s dolaskom unuka ponovo otkrila svet dečjih igračaka, jastuka i prekrivača. To je naišlo na lep prijem i sada puno radim na tome. U budućnosti se nadam da ću imati priliku da pokažem svoja iskustva i radove u internacionalnom okruženju. Nadam se pozivu za izložbu od naše pravoslavne crkve iz Čikaga jer mislim da bi bilo veoma interesantno da i stranci vide naše pirotske šare, rozete iz pravoslavnih crkava i ostale srpske motive urađene starim tehnikama koje ne izlaze iz mode vekovima.

Završili smo razgovor uvereni u to da će se i ova zamisao gospođe Anike uspešno realizovati, kao i da će njene naslednice prenositi njenu veštinu, entuzijazam i istrajnost na mlađe generacije. Ako i nismo toliko vešti ili talentovani za ručni rad, barem možemo da usvojimo taj fantastičan princip da se posvetimo svojim skrivenim potencijalima i otkrijemo u sebi nove mogućnosti.

Za više informacija o radovima gospođe Anike Marković pišite na anikamarkovic@ gmail.com, a za više informacija o Ženskoj radnoj sekciji VDS-a posetite sajt http://starateljstvo.rs/category/zenska-radna-sekcija/