UZROCI I TERAPIJA

Astma je hronično, heterogeno oboljenje, koje se često sreće u detinjstvu. Manifestuje se karakterističnim simptomima: zviždanje i stezanje u grudima, otežano disanje, kašalj (najčešće tokom noći i prilikom fizičkog napora). Klinička slika se odlikuje različitim stepenom suženja disajnih puteva i povećanom bronhijalnom osetljivošću.

Osnovni cilj lečenja astme je uspostavljanje kontrole nad bolešću, smanjenje budućeg rizika za pacijente kao i mogućnost vođenja života bez ograničenja. I pored dostupnosti efikasnih lekova, mnoga deca nemaju adekvatno kontrolisanu bolest. To utiče na njihov kvalitet života, a sa druge strane postoji povećano opterećenje troškovima porodice i društva. Poslednje decenije dvadesetog veka u svetu je značajno porastao broj dece obolele od astme. Postoje brojne teorije koje nastoje da objasne porast broja obolelih, a među vodećim je „savremeni način života” (uslovi života, ishrana, zagađenje životne sredine, veća upotreba antibiotika, vakcinacije itd.).

KAKO PREPOZNATI ASTMU KOD DECE?

Prvi simptomi astme mogu se javiti u bilo kom uzrastu, pa postoji astma sa ranim i kasnim početkom. Za ispoljavanje simptoma astme potrebno je da dođe do uzajamne interakcije nasledne predispozicije i faktora spoljašnje sredine. U zavisnosti od vremena kada su faktori spoljašnje sredine uticali na dete, bolest se različito i ispoljava. Na osnovu pojave prve epizode zviždanja u grudima, prisustva alergijske senzibilizacije, odgovora na terapiju kao i postojanja pridružene alergijske bolesti, razlikuje se nekoliko fenotipova astme. Upravo je ova raznovrsnost i razlog zašto se često kaže da je astma bolest sa mnogo lica i da svako ima „svoju” astmu.

KOJI SU GLAVNI OKIDAČI?

Alergija na faktore unutrašnje (grinje) i spoljašnje sredine (poleni) ima uticaja na perzistiranje astme u doba odraslih, mada postoji manji procenat dece, pre svega devojčica, sa nealergijskom astmom kod kojih se održavaju simptomi i nakon puberteta. Iako je alergija važna, najčešći okidači pogoršanja astme nisu alergeni već banalne virusne infekcije. Značajni okidači su i klimatski faktori (vlaga, magla i visoka koncentracija zagađujućih materija u vazduhu) i stres. Veliki procenat dece sa astmom ima napade provocirane fizičkim naporom.

DIJAGNOZA I TERAPIJA

Dijagnozu astme kod dece važno je postaviti na vreme, da bi se započelo adekvatno lečenje i sprečilo oštećenje plućne funkcije u ranom detinjstvu. Nažalost, i dalje određeni broj dece sa astmom ostaje nedijagnostikovan. Na pojavu astme mogu ukazati pridružene alergijske bolesti kod deteta, pre svega ekcem, alergije na hranu, ali i podaci o postojanju alergijskih bolesti kod roditelja. Kada su prisutni svi navedeni elementi govori se o visokom predviđajućem indeksu za astmu.

Kada se kod deteta postavi dijagnoza astme potrebno je preduzeti preventivne mere kojima će se bolest staviti pod kontrolu – smanjiti izlaganja alergenima iz kućne sredine, izbegavati alergogenu hranu, duvanski dim, izvođenje deteta napolje u danima visoke koncentracije zagađujućih materija u vazduhu.

Cilj lečenja dečje astme jeste da se uspostavi kontrola simptoma, kako preko dana, tako i noću, da se obezbedi normalna aktivnost deteta, smanji izostajanje iz škole zbog astme, sanira hronično zapaljenje u disajnim putevima i omogući adekvatan razvoj plućnih funkcija.

Postoje dva tipa osnovnih lekova za sprečavanje napada astme: lekovi za širenje bronhija i protivzapaljenski. Lekovi za širenje bronhija su lekovi prvog izbora u akutnom pogoršanju astme. Protivzapaljenski lekovi smanjuju zapaljenje disajnih puteva i predstavljaju prvu terapijsku liniju preventivnog lečenja kod svih tipova astme. Najefikasniji i najprimenjivaniji protivzapaljenski lekovi su kortikosteroidi koji se daju inhalacionim putem, preko popularnih „pumpica”, ili preko električnog inhalatora. Ukoliko se u lečenju koriste „pumpice”, za pravilnu primenu kod dece uz njih je potrebno koristiti posebne komore. Deca školskog uzrasta mogu da koriste kortikosteroide i u obliku suvog praha preko za to napravljenih uređaja (inhalera).

ULOGA RODITELJA

Roditelji imaju strah od uvođenja kortikosteroidnih lekova u terapiju astme, no taj strah je najčešće neopravdan jer su terapijske doze koje se primenjuju kod većine obolele dece niske. Neželjena dejstva koja mogu biti ozbiljna (zaostajanje u rastu, oštećenje kostiju, povišen krvni pritisak, povišene vrednosti šećera u krvi…) vezana su uglavnom za sistemske kortikosteroide (date u obliku injekcija ili na usta), koji se uglavnom primenjuju u akutnom napadu astme. Dve epizode u kojima se sistemski kortikosteroidi daju po pet dana u zbirnoj dozi su iste kao godinu dana terapije inhalacionim kortikosteroidima u malim dozama. Edukacija roditelja o prepoznavanju simptoma pogoršanja bolesti i pravilnoj primeni terapije, od ključne je važnosti za uspeh lečenja. Ukoliko su i pored preporučene preventivne terapije pogoršanja česta, potrebno je ispitati sve potencijalne razloge za neuspeh lečenja: ispravnost postavljene dijagnoze, način i redovnost uzimanja inhalacionih kortikosteroida, prisustvo alergena u kućnoj sredini, duvanski dim u okruženju. Nažalost, istraživanja koja su rađena u svetu pokazala su da roditelji daju oko 50 odsto doze inhalacionog kortikosteroida od one koju je lekar preporučio (Reznik M. Journal of Allergy 2012.).

PREPORUKE ZA ŽIVOT SA ASTMOM

Poželjno je bavljenje fizičkom aktivnošću. Astmatičari se mogu baviti skoro svim sportovima, a preporučuje se plivanje. Za one koji su preosetljivi na alergene kućne sredine predlaže se bavljenje sportovima na otvorenom, dok je za decu alergičnu na polene bolji izbor neki od sportova u zatvorenom prostoru. Klimatski oporavak ne leči dečju astmu i ima efekta samo ako traje duže od 3 nedelje. Većini dece sa astmom pogoduje suva, topla klima. Boravak u slanim sobama se ne preporučuje, jer kod dece sa astmom postoji bronhijalna preosetljivost i može doći do suženja i iritacije disajnih puteva u kontaktu sa povećanom koncentracijom soli.

Iako je astma hronična bolest, ako se na vreme počne sa primenom terapije i preventivnih mera, kod većine dece se može kontrolisati i obezbediti život bez simptoma ili sa retkim i blagim tegobama koje ne ometaju svakodnevnu aktivnost.