ZAŠTO SE PRIBEGAVA PSIHOAKTIVNIM SUPSTANCAMA

U ovom periodu se javlja bunt protiv roditeljskog autoriteta i drugih autoriteta, dok istovremeno jača uticaj i značaj vršnjaka. Biti prihvaćen u grupi vršnjaka je najznačajnija potreba mlade osobe. Potrebno je mnogo samopouzdanja da se podnese i izdrži odbacivanje vršnjačke grupe. Ako se prihvatanje može obezbediti kroz uzimanje supstanci, mlada osoba će to često spremno učiniti. Sa uzimanjem supstanci se najčešće počinje na početku srednje škole, kada su ovi procesi presudni.

Mlada osoba je sklona stalnom samoposmatranju i procenjivanju sopstvenog izgleda i drugih kvaliteta. Istovremeno je veoma niskog i nestabilnog samopouzdanja. Adolescencija je period kada se pati dublje i intenzivnije nego u bilo kom drugom periodu života. Za neke je ova patnja i previše jaka pa adolescenti nastoje da je ublaže supstancama.

U adolescentnom periodu je izražena sklonost ka rizičnim ponašanjima, kao što je brza vožnja ili zloupotreba alkohola i droga, često u velikim dozama i rizičnim kombinacijama. Mladi imaju osećaj besmrtnosti i neranjivosti. Iako racionalno znaju da je zloupotreba supstanci opasna, oni će to i dalje činiti.  Potrebe i želje su u ovom periodu veoma snažne, a samokontrola je još uvek slabo razvijena. Takođe je izražena potreba za novinama, za novim iskustvima i za eksperimentisanjem sa novim načinima ponašanja i ophođenja.

Iskustvo pokazuje da se droga po prvi put najčešće uzima u društvu neke osobe kojoj verujemo ili kojoj se divimo. To mogu biti najbolji drug ili drugarica, neko ko je popularan u društvu ili momak ili devojka. Ponekad to budu stariji brat ili sestra.

Korišćenje alkohola i droga kao način da se rešavaju problemi i prevladaju životne teškoće

Svaki životni period nosi sa sobom razne poteškoće i prepreke, te se ljudi na različite načine nose s njima. Neke osobe probleme doživljavaju previše tegobno zato što imaju sklonost da ih precenjuju, dok istovremeno potcenjuju sopstvenu sposobnost da ih rešavaju. Kada su suočeni sa problemom, osećaju se bespomoćno, većina problema im deluje nerešivo. I sva ostala osećanja koja tada nastaju su nepodnošljiva i neizdrživa. Tada se javlja potreba da od neprijatnih osećanja pobegnu tako što će se psihološki ili supstancama anestezirati. Psihološki to se najčešće čini kroz negiranje ili minimiziranje problema, kroz bežanje u san ili fantaziju, a supstanca s kojom se to najčešće čini je alkohol, s obzirom na to da je lako dostupan i socijalno prihvatljiv. Međutim, olakšanje je kratkotrajno i privremeno, to što će poput noja zariti glavu u pesak neće dovesti do toga da problemi nestanu. Problemi koji se ne rešavaju s vremenom postaju sve brojniji i teži i zahtevaju sve jaču „anesteziju”, sve jaču psihološku odbranu ili sve jače supstance u sve većim dozama, često i u opasnim kombinacijama. Ukoliko se razvije zavisnost, ona postaje bolest koja laže zavisnika i ne dozvoljava mu da realno sagleda probleme koje mu ona sama stvara.

Jedan od naših pacijenata je to ovako formulisao: „Kada sam uzeo speed, imao sam 100 problema, a kada je prošlo njegovo dejstvo, dvesta.”

S druge strane, osobe koje realno sagledavaju probleme i veruju u svoju sposobnost da ih reše, probleme doživljavaju kao izazov, kao matematičke zadatke i tragaju za načinima da dođu do rešenja.

Kroz terapijske programe u LORIJEN CENTRU uče se životne veštine, pa i veštine rešavanja problema.

Zašto ljudi nastavljaju da koriste drogu iako znaju da je veoma štetna

Unošenje psihoaktivnih supstanci pruža kratkotrajnu nagradu koja može da uslovi da se to stalno ponavlja uprkos znanju o štetnim posledicama koje to izaziva. Tamo gde ima nagrade postoji opasnost da se izgubi kontrola nad ponašanjem, pa želja za drogom počne da dominira vremenom i pažnjom onoga ko je konzumira.

Žudnja za drogom nastaje u starijim delovima mozga, u tzv. centru za nagradu. Ona ima kvalitet nagonske potrebe, dok je po intenzitetu jača od svih prirodnih nagona. Psihološki, njeno zadovoljenje se doživljava kao uslov za preživljavanje, te otuda zavisnik reaguje po principu „moram da uzmem drogu sada, odmah, po svaku cenu, o posledicama neću da mislim ili ću da mislim kasnije”, baš kao da od uzimanja droge zavisi preživljavanje.

Otežano kontrolisanje uzimanja supstance u smislu početka, završetka ili nivoa upotrebe podrazumeva neuspeh u pokušajima da se smanji uzimanje supstance ili da se s tim prestane. Osoba nastavlja automatski da čini i ono što ne želi i što joj zdrav razum nalaže da ne čini. Ponašanje postaje kompulzivno, ona je prisiljena da nastavi sa uzimanjem droge.

Kada pokuša da prestane ili da smanji uzimanje supstance, javlja se apstinencijalni sindrom. Najteži apstinencijalni sindrom se javlja kada se naglo stane s uzimanjem opijata kao što je heroin i podrazumeva simptome kao što su: suzenje očiju, curenje nosa, naježenost, zevanje, povraćanje, proliv, bledilo, bol u zglobovima i mišićima. Apstinencijalni simptomi podsećaju na simptome teškog gripa.

Tolerancija podrazumeva potrebu za uzimanje progresivno sve većih doza droge da bi se postigao prvobitni efekat.

Pojavu zavisnosti karakteriše i zanemarivanje drugih zadovoljstava i interesovanja zbog uzimanja supstance, zbog dužeg vremena neophodnog za nabavku i uzimanje supstance ili za oporavak od njenih efekata, a zatim i sam nastavak upotrebe uprkos štetnim efektima.

LORIJEN CENTAR se već 20 godina uspešno bavi problemom zavisnosti. Višegodišnje iskustvo nam je omogućilo da osmislimo program SMART RECOVERY, čija se specifičnost ogleda u tome što nudimo integrativni pristup lečenju. Ovaj program je karakterističan po svojoj fleksibilnosti da se prilagođava individualnim potrebama i mogućnostima svakog pacijenta pojedinačno.