ŽETVENI OBIČAJ BUNJEVACA

Sombor, grad zelenila, prema jednoj verziji, za svoje predivno drveće u centru grada može da zahvali gradonačelniku između dva svetska rata, kome su lekari preporučili da zbog bolesti pluća što više vremena provodi u prirodi, pa je on posegnuo u gradsku kasu i pretvorio grad u park.

Po drugoj verziji, drveće su na glavnom somborskom trgu posadili vozači fijakera, da bi za njega vezivali konje, jer je vožnja fijakerom bila važan deo života ovog prelepog grada. Danas, fijakera ima malo i preko godine služe da se turisti užive kako se nekad živelo „tem Somboru“, kako glasi legendarna pesma, čuvenog Somborca, Zvonka Bogdana. Međutim, na Markov-dan, ovaj romantični prevoz vraća se u punom sjaju, kada se u Somboru slavi Dužionica, završni bunjevački žetveni običaj na poljima, sveopšta zemljoradnička svečanost, a u gradu slavi paganski bog plodnosti, jer imati hleba oduvek je značilo život za celu porodicu tokom godine.

Dužionica

„Dužionica“ je inače termin koji koriste Somborci za ovu svečanost, ali treba reći da postoje i drugi nazivi poput „dužijansa“, „dožencija“, „doženjancija“, „dožinjancija“ i slično. Somborski hroničari kažu da ni sami Bunjevci nisu imali isto mišljenje kako zvati ovaj običaj, pa tako Subotičani kažu „dužijansa“, a Somborci „dužionica“.

Prvu javnu proslavu Dužionice započeli su 1922. godine članovi „Bunjevačkog kola“, a posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas i HKUD „Vladimir Nazor“, dok je obnovljeno „Bunjevačko kolo“ nastavilo tradiciju početkom ovog veka. Dužionica se od 1940. slavi na Veliku Gospojinu, ali običaj pletenja krune od žita datira od 1928. Povorka bi krenula izvan grada, a kada bi se svi okupili, išlo bi se za varoš. Na čelu su bili konjanici, od 20 do 200, pa žitom ukrašena kola i fijakeri, u kojima bi sedeli bandaš i bandašica, sa ispletenom krunom i vencem. Posle blagoslova krune i klasja, devojke u bunjevačkim narodnim nošnjama dele prisutnima klasje.

Slamarke

Sve su nam to ispričali Antun Petrović i Ksenija Vuković iz somborskog udruženja „Bunjevačko kolo“. Žene i devojke iz udruženja prenose na nove generacije stari umetnički nauk pravljenja slika od slame, kao i najrazličitijih ukrasa, perlica, prstenja, narukvica, minđuša, cvetova, venčića, ali i slamenih šešira koji su štitili žeteoce od sunca u vreme žetve. Vredne ruke somborskih „slamarki“ (ime koje su žene same sebi nadenule), pronele su svojim umetničkim radovima od slame slike bačkih salaša, pejzaže ravnice i običaje, sve u zlatnim nijansama pšenice.

„Prvo se od cele slame seckaju stabljike“ objašnjava Ksenija Vuković i kaže „da se slama kvasi vodom da omekša, pa se onda razreže po sredini i ’ispegla’, a tek onda plete“. Sve to traži beskrajno strpljenje i veštinu, kakvu su nekad imale devojke dok su čuvale ovce i plele ukrase od slame. Slamarke slike obično skiciraju na papiru, pa onda započinju dugotrajan rad, koji nekad traje nedeljama i mesecima.

Inače, slamarsku sekciju je u „Bunjevačkom kolu“ osnovao i predvodio 2004. godine Stipan Budimčević iz Lemeša. Svoju izuzetnu veštinu i ogroman entuzijazam za izradu rukotvorina od slame, Budimirović je preneo na skoro 50 polaznica, od kojih su neke u godinama koje su dolazile dobijale nagrade i priznanja, poput naše sagovornice Ksenije Vuković.

„Onaj ko se napije somborske vode, taj se vrati“, kaže nam na rastanku Antun Petrović, predsednik Nadzornog odbora Bunjevačkog kola i koordinator u umetničkom studiju. Somborski umetnik Danijel Persić, koji na dečjim slikarskim radionicama sa svojim mladim saradnicima izvodi prava kreativna čudesa, rekao je ono što smo svi osećali: „Energija stvaranja oseća se u prostorijama Bunjevačkog kola! Čak i tad kad svi odemo svojim kućama. Ta energija je uvek prisutna i uvek čeka svoje umetnike.“