EKSPLOZIJA POKRETA I BRZINE

Vilijam Morgan, tvorac odbojke, kao direktor fizičkog vaspitanja na američkom koledžu Holiouk, želeo je da izmisli sport koji bi nastavni program učinio zanimljivijim. Posmatrao je košarku, koja je nastala baš u to vreme, u gradu udaljenom 16 kilometara, i tenis. Želeo je sport kojim bi mogli da se bave i mladi i stari, pa mu se košarka učinila previše grubom i fizički zahtevnom dok je, sa druge strane, smatrao da oprema potrebna za tenis dodatno komplikuje stvar. Međutim, svidela mu se ideja igre sa mrežom, te je odlučio da podigne mrežu na visinu od 1,98 m. I tako, početkom 1895. godine predstavio je igru koju je prvobitno nazvao mintonet. Prvi egzibicioni meč odigran je 1896. godine i igra je ubrzo postala  poznata pod nazivom odbojka (volleyball).

ŠTA ČINI ODBOJKU TAKO POPULARNOM

Odbojka je danas jedan od tri najpopularnija sporta na planeti, dobrim delom zahvaljujući čestim izmenama pravila koja omogućavaju da igra ostane živa, brza i uzbudljiva. Na samom početku nije postojalo ograničenje koliko puta jedan tim može da dodirne loptu pre nego je uputi protivničkoj ekipi dok je danas na snazi pravilo da igrači jedne ekipe imaju pravo loptu da dodirnu tri puta uzastopno. Mreža je sa početnih 1,98 m podignuta na visinu od 2,43 m za muškarce i 2,24 m za žene, a brzina skok–servis porasla je sa 105 km/h na 120 km/h time što je ukinuta greška neca, tj. poen se nastavlja i u slučaju da lopta prilikom servisa dodirne mrežu. Uvođenje libera povećalo je procenat precizno dodatih lopti dizaču i napadi su postali snažniji. 

Na terenu se nalazi šest igrača i eventualno sedmi igrač, tzv. libero, uveden u igru 1998. godine zbog potrebe za promenom jer je odbojka kao sport napredovala, a trebalo je dati šansu dobrim, a nižim igračima koji zbog visine ne mogu dobro da igraju na mreži. Libero se smatra najboljim odbrambenim igračem i odgovoran je za najveći broj atraktivnih poena. Pravila se za njega malo razlikuju – uvek je u zadnjem delu terena, ne može da servira ni da se rotira sa igračima na prvoj liniji terena, ima drugačiju boju dresa u odnosu na saigrače, pa ga je lako primetiti. Od ostalih igrača, tu su dva primača, jedan korektor, dva srednjaka i dizač. Za dizača možemo da kažemo da je mozak ekipe. On organizuje igru i njegov zadatak je da podigne loptu i omogući napad. Primaču je osnovni zadatak prijem servisa, mada igraju i blok i napad, srednjaci uglavnom smeč i blok, dok su korektori specijalisti za napad. Osnovni elementi su: servis, prijem servisa, dizanje, smeč, blok i odbrana. Prijem servisa i blok su možda najteži elementi jer ih je najteže uvežbati i za njih se najteže ulazi u formu.

Svaki igrač ima svoju ulogu i specijalista je za određene udarce, ali je odbojka, pre svega, timski sport; sve se dešava u deliću sekunde, igrač nema vremena da zastane i razmisli o sledećem potezu, što dodatno stavlja akcenat na značaj timskog duha, koji je u odbojci možda više nego u bilo kojem drugom ekipnom sportu veoma važan i izražen. Svi zavise jedni od drugih i ako nisu prava ekipa, ako ne mogu pogledom da protumače namere onog drugog, rezultat će izostati. Iako se sve dešava veoma brzo, taktika i strategija su važan faktor igre i iz godine u godinu se menjaju i razvijaju kao posledica, ali i uzrok izmena u pravilima igre.

KOME SE PREPORUČUJE ODBOJKA

Odbojka nije grub sport jer nema direktnog kontakta sa igračima protivničke ekipe, a po mnogima, ona je najelegantniji sport sa loptom, možda čak više ženski nego muški, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da većina odbojkašica ima vrlo lepu građu jer je sport koji izdužuje, pa je svakako preporuka svim devojčicama i dečacima.

Glavna predispozicija je visina deteta, ali od uvođenja libera ni to više nije imperativ za igranje odbojke. Ranije su deca počinjala da treniraju sa 9–10 godina, dok gornja starosna granica praktično ne postoji: možete igrati i kada pređete šestu deceniju. Donja granica je danas malo pomerena, pa deca prvi kontakt s ovim sportom imaju već sa sedam ili osam godina.

U prve dve godine suština je u tome da deca kroz igru zavole sport. Kasnije su treninzi slični za sve uzraste. Na početku treninga se trči, rade se vežbe zagrevanja i istezanja da bi se smanjila mogućnost povreda, zatim se u parovima radi zagrevanje odbojkaških elemenata, pa se prelazi na samu igru. Najveći deo treninga je u stvari sama igra. Međutim, iako većina sportista kondicione treninge smatra dosadnim, veoma je bitno da se radi na fizičkoj snazi i kondiciji da bi se izbegle povrede.

Najčešće povrede profesionalnih odbojkaša su ukršteni ligamenti kolena, povrede meniskusa, diskusa, iskretanje i izvrtanje skočnih zglobova i povrede prstiju. Najaktivniji mišići su kvadricepsi, za udarac je bitan triceps, dok biceps u ovom sportu nema ulogu. Trbušni i leđni mišići bitni su za skok i upravo su oni odlika eksplozivnosti koja je karakteristična za odbojku.

Međusobna dodavanja, nadigravanja, blokovi, skupljanje lopti i atraktivni poeni sasvim su dovoljan razlog da vas ovaj sport zainteresuje, a da ne pominjemo socijalni aspekt jer se u odbojci, kao i u drugim ekipnim sportovima, razvija svest o drugome. Naizgled jednostavna, odbojka je zbog brzine kojom se sve dešava jedan od najatraktivnijih i najuzbudljivijih sportova.