NEOPHODNA ZAŠTITA ZA SVE

Vakcinacija je postupak kojim se postiže stvaranje otpornosti na neku zaraznu bolest. Kada organizam dođe u kontakt sa izazivačima bolesti (bakterijama ili virusima), započinje niz složenih događanja aktivacije i sazrevanja imunog sistema koji za rezultat imaju pojavu odbrambenih proteina – antitela.

Vakcinacijom se, u stvari, imitira prirodni način stvaranja odbrane od klica – detetu se daju izazivači bolesti u vrlo oslabljenom obliku, organizam stvara antitela na isti način kao što bi ih stvarao da je došlo do prirodnog zaražavanja, a do ispoljavanja bolesti kod vakcinisanog deteta ne dođe zbog oslabljenosti izazivača. Dođe li dete kasnije u životu u kontakt sa istom klicom, imaće već stvoreno efikasno oružje – specifična antitela, koja će brzo i efikasno neutralisati izazivača bolesti. Svaka sledeća doza vakcine dodatno pojačava imuni odgovor – tako se uspostavlja dugotrajna (često i doživotna) otpornost na neke zarazne bolesti.

Ako se vakciniše sistematski cela dečja populacija, smanjuje se prisustvo izazivača na globalnom nivou. Tako se samo 200 godina posle Dženerovog otkrića vakcine protiv velikih boginja, ova bolest smatra iskorenjenom. Eliminacija dečje paralize i malih boginja je ostvariv cilj u međunarodnim okvirima i pod nadzorom je Svetske zdravstvene organizacije.

Odluče li se roditelji da ne vakcinišu dete zato što je neka bolest danas izuzetno retka, izlažu se riziku sopstvene odgovornosti za njeno javljanje, pa i oboljevanje sopstvenog deteta.

KALENDAR VAKCINACIJE

Pedijatar se u svakodnevnoj praksi rukovodi nacionalnim kalendarom vakcinacije koji, pored tipa i redosleda davanja obaveznih i preporučenih vakcina, sadrži i stručna objašnjenja kada se vakcina ne sme dati (kontraindikacije) i šta se smatra neželjenim reakcijama na vakcinu.

U prvih nekoliko dana života što ih provede sa majkom u porodilištu novorođenče dobije vakcinu protiv tuberkuloze – BCG (skraćenica od Bacillus Calmette-Guerin). Vakcina sadrži oslabljeni bacil goveđe tuberkuloze i štiti od teških, smrtonosnih oblika ove bolesti u prvim godinama života. U bolnici se daje i prva doza vakcine protiv hepatitisa B. U toku prve posete pedijatru, u uzrastu od mesec dana, nastavlja se vakcinacija po kalendaru, davanjem druge doze vakcine protiv hepatitisa B (treća doza se daje sa šest meseci), i obavezno razgovara sa roditeljima o planiranoj daljoj vakcinaciji. Sa navršenih dva meseca započinje se vakcinacija protiv više zaraznih bolesti – difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečje paralize i hemofilusa influence tipa B (skraćeno Di-Te-Per, Polio, Hib), u tri doze.

Kod nas, kao i u svetu, sve je zastupljenija vakcinacija viševalentnim vakcinama koje, osim komfornijeg davanja – jednim ubodom, obezbeđuju i bezbednije davanje kod dece koja ne bi trebalo da primaju oslabljene, već samo mrtve izazivače bolesti.

Posle prvog rođendana dete dobija vakcinu protiv malih boginja (morbila), crvenke (rubeole) i zaušaka (parotitisa) – obično se naziva MMR vakcina. Svako sledeće davanje vakcine pojačava delotvornost buđenjem imuniteta   – zato se u drugoj, šestoj i četrnaestoj godini deca revakcinišu. Osim ovih vakcina, detetu se mogu po preporuci pedijatra dati i druge vakcine, ukoliko je u povećanom riziku od oboljevanja ili težeg oblika bolesti. Takve su, na primer, vakcine protiv pneumokoka ili ovčjijih boginja. Podaci o primljenim vakcinama čuvaju se uz zdravstvenu legitimaciju i smatraju važnim delom medicinske dokumentacije.

KONTRAINDIKACIJE I NEŽELJENE REAKCIJE NA VAKCINU

Opšte kontraindikacije za sve vakcine su akutne bolesti praćene povišenom temperaturom, alergija na neki sastojak vakcine, i teža reakcija na prethodnu dozu vakcine. Žive vakcine se ne smeju davati trudnicama, osobama sa oslabljenim imunitetom (deca koja se leče od malignih bolesti ili HIV-a), a  vakcina protiv velikog kašlja se ne daje deci sa nekim neurološkim bolestima.

Kao teške neželjene reakcije na vakcinu smatraju se: visoka temperatura sa ili bez konvulzija, neutešni, vrištavi plač koji je trajao duže od tri sata posle vakcinacije i alergijska reakcija (šok). Roditelji treba da obavezno prijave  reakcije na prethodno date vakcine, a pedijatar će odlučiti da li je nastavak vakcinacije bezbedan za dete. U svakom slučaju, korist od vakcinacije je višestruka u odnosu na strah od blago povišene temperature ili otok i crvenilo na mestu uboda. Sa uvođenjem polivalentnih vakcina sve su ređe i ove blage reakcije. Dete koje se vakciniše mora da bude zdravo, da nije alergično na neki od sastojaka vakcine i da na prethodnu dozu nije imalo težih reakcija. 

Kod nas, kao i u razvijenom svetu, organizovano vakcinisanje dece sprovodi se generacijama unazad, pa su nekada česte dečje zarazne bolesti gotovo zaboravljene – generacije pedijatara nisu nikada (osim u udžbenicima) videle bolesti kao što su male boginje, difterija, tetanus ili dečja paraliza. Ovakav uspeh dugujemo usavršavanju tehnologije proizvodnje vakcina jer se danas proizvode vakcine visokog stepena imunogenosti i niske stope neželjenih reakcija. Međutim, isto tako značajna je i kontinuirana vakcinacija u svakoj pedijatrijskoj ordinaciji – u optimalno vreme po važećem kalendaru, u skladu sa zdravstvenim stanjem svakog deteta. Ako se u nekoj zajednici postigne visok procenat vakcinisane dece (90–95 odsto), može se smatrati da je rizik od pojave epidemije teških zaraznih bolesti izuzetno mali zahvaljujući vakcinaciji, a to je od velikog značaja za javno zdravlje.

Uspehu vakcinacije doprinose najviše pedijatri u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, koji prate rast i razvoj deteta i kontinuirano sprovode vakcinaciju po nacionalnom kalendaru. Svaki dolazak u ordinaciju je prilika da se proveri da li je dete primilo sve vakcine predviđene za uzrast.

STRAH OD VAKCINE

Danas postoji (ne)opravdan strah od vakcine, i to ne samo kod dece već i kod njihovih roditelja. Na internet blogovima vodi se čitav rat oko toga da li MMR vakcina izaziva autizam kod dece, a poklonici alternativne medicine i osobe sklone samolečenju uveliko izbegavaju da vakcinišu svoju decu. Kampanju protiv vakcinacije vode ljudi u čije medicinsko znanje ne možemo biti sigurni, i koji su očigledno zaboravili na značaj eradikacije opasnih i teških bolesti kod dece. Zbog toga se putem medija oglašava sve više vodećih svetskih i domaćih pedijatara, koji su složni u tome da je vakcinacija neophodna.

U zemljama EU procenat vakcinisane dece je preko 96 odsto, a u Srbiji iznosi oko 89 odsto. Nevakcinisanje deteta, osim ako nije opravdano iz medicinskih razloga, ugrožava zdravlje deteta, ali i zdravlje opšte populacije.